У древним легендама, Хуангдијева жена Леизу је измислила [ГГ] куот;свиларење [ГГ] куот;, али у стварности када је свила изумљена је још увек контроверзно.
Стручњаци на основу археолошких налаза спекулишу да је средином неолита пре пет или шест хиљада година Кина почела да узгаја свилене бубе, узима свилу и тка свилу. Оно што заиста показује да се користе чахуре свилене бубе је половина чахура свилене бубе ископане у селу Ксииин, округ Сја, провинција Шанси 1926. Према истраживању археолога Ли Јиа и ентомолога Лиу Зхенлеа, утврђено је да је то чахура свилене бубе. . Љуска чауре је дуга око 1,36 цм и широка 1,04 цм. Део чахуре се одсече оштрим сечивом. Село Ксииин је било у периоду Јангшао (пре око 5600-6000 година), које је људима пружало физичке предмете за проучавање порекла свиле.
Утврђено је да су четири ковчега Венга на локалитету Ванггоу у Шингјангу, у провинцији Хенан, остаци свиле стари око 5.500 година.
Оруђа за ткање откривена су на локалитету Хемуду, из чега се може закључити да је употреба свиле барем не касније од културе Лиангжу. Најутицајнији аргумент је археолошко откриће кинеских научника 1958. године, свилене тканине из периода културе Давенкоу пре 5300 година.
Кина је монополизирала технологију свилених тканина стотинама година. Пошто је његова технологија ткања била компликован занат у то време, и због свог јединственог осећаја и сјаја, привукла је пажњу људи [ГГ] #39; Стога су свилене тканине постале главни светски [ГГ] #39; главни материјали за међународну трговину пре индустријске револуције. . Најраније свилене тканине су могли да користе само цареви, али брзи развој индустрије свиле омогућио је култури свиле да континуирано продире у кинеску културу географски и друштвено. И постао је незаобилазна врхунска ставка у спољној трговини кинеских бизнисмена.
Кина је у почетку строго контролисала ширење технологије ткања свиле и супства и забранила њен проток у иностранство. Међутим, уз помоћ кинеских имиграната, Северна Кореја је у претходних 200 година успешно постигла напредак у технологији супства. Поред тога, у басену реке Хетиан у западном региону (првих 500 година-првих 300 година) и Индији (пре 300 година) успешно је реализовано бућарство. Међутим, Римско царство је тек за око 550 година добило јаја свилене бубе и развило технологију супства.
