Модерна индустријска свила ретко има 100% свилене производе, углавном комбинацију природних влакана, вештачких влакана и целулозе.
Умјетна влакна се односе на не-природна влакна произведена физичким и хемијским методама, а дијеле се на два типа: регенерисана влакна и хемијска влакна. Регенерисано влакно је направљено од неких природних полимерних једињења или њихових деривата као сировина, које се растварају у текстилном раствору, а затим испредају у влакнасти материјал; хемијска влакна се израђују од нафте, природног гаса, угља и пољопривредних и споредних производа као сировина. Од синтетичких влакана. Умјетна влакна се додају свили углавном да би свила била отпорна на скупљање, отпорна на мољац и лакша за очување.
Умјетна влакна имају историју од само 100 година. Пре тога, људи су се ослањали на природна влакна као што су памук, вуна, свила и лан за употребу у текстилу и одећи и другим областима производње. После 1950-их година, сукцесивно су излазила разна синтетичка влакна, у великим количинама и ниским ценама, која су у великој мери обогатила укупну производњу и обим употребе текстилних влакана и постала конкурента природним влакнима. Сировина синтетичких влакана је нафта, али ће земаљски нафтни ресурси бити исцрпљени након 30-50 година. Уз континуирано унапређење друштвене економије и промену свести потрошача, како би се изборила са нафтном кризом и прилагодила глобалном тренду концепата заштите животне средине, индустрија влакана се такође постепено приближава развоју и употреби природних влакана. Појавиле су се разне нове врсте влакана, као што су природно обојени памук, бамбусово влакно, Лиоцелл влакно, ПЛА влакно, сојино протеинско влакно, протеинско влакно лутке свилене бубе, итд., од којих сви имају карактеристике природних влакана, која нису само одличне перформансе, али и еколошки прихватљиве.
